Da li promeniti prezime udajom? — preplitanje identiteta, sujete i zajedništva

Promena prezimena udajom jedno je od onih pitanja koje na prvi pogled deluje jednostavno - logičan sled, običaj, ili pak nužna etapa pune integracije u novu porodicu. Međutim, kada se zagrebe ispod površine, otvara se slojevit razgovor o identitetu, lojalnosti, porodičnom imanju, ali i ponekad neshvaćenoj muškoj sujetici. Na forumima i u privatnim razgovorima žene dele svoja iskustva, sumnje, ali i odluke koje su donele u trenutku kad su zakoračile u brak. Ova tema je, više nego ikada, postala osetljiva refleksija društvenih normi i istovremeno sve dublje lične emancipacije.

Jedan deo žena instituciju braka vidi kao spajanje dve loze, pri čemu nova porodica dobija jedinstveno prezime - najčešće mladoženjino. „Uzela sam muževo prezime jer mi je bilo logično ─ tako su uradile gotovo sve žene koje poznajem“, stoji u brojnim iskrene izjavama. Ipak, drugi deo smatra da se time nenamerno briše deo sopstvene istorije, osobito kod onih koje su duboko vezane za svoju porodicu porekla ili nose prezime bez muških potomaka pa ga žele produžiti kroz vlastitu decu. Istovremeno, zvuči i pitanje: „Da li sam za ili protiv promene prezimena?“ Odgovarajući na njega, mnoge ističu kompromisno rešenje - dodaju muževljevo prezime uz svoje, čineći cimanje nepotpunim gubitkom, već proširenjem.

„Moja majka je na venčanju uzela tatino prezime, danas kada razmislim ja sam samo dodala njegovo - ostala sam i ona ista, a postala i njegova“ — često se u diskusijama čuje jedna od najmirnijih i istovremeno najemancipovanijih odluka dodavanja.

☾ Tradicija koja ne jenjava, ali i koja se preispituje

Strani običaji, jure za dokumentima kretanje između dve adrese, mešanje porodice i modernog doba. U većini srpskih sredina, žena uzima muževljevo prezime, ali nova vremena - lakoća putovanja, život van zemlje, češći studiji u multikulturalnim sredinama - donela su sve više kombinovanih opcija. Dok na zapadu (Nemačka, Velika Britanija, SAD) često partneri zadržavaju svoja prezimena, a deca mogu dobiti jedn osno ili oba, tradicionalna baština u bALKanskom porodičnom kodu nekada preovlađuje.

Pojedine komentatorke ističu praktičnu notu: “Udajom želim da cela porodica nosi istu oznaku - lakša komunikacija, identične inte sac u pola osmeha kada dete vidi roditelje istog prezimena”. Ipak, mnoštvo iskustva ukazuje da prilikom promene imenskog obrasca kroz zvanične institucije, menjanje lične karte, pasoša, bankovnih kartica ume trajati par godina razočaranja. Jedna članica podelila je ironiju - “Već godinu dana posedujem novo prezime, ali osobnu kartu niti vađim jer me odlaganje smori.”

Primetno je, takođe, da argumenti za zadržavanje sopstvenog prezimena ili dodavanje novog najčešće ne proizlaze iz skrivenog pomodarstva, već iz čiste intime: čin udaje ne menja ono ko smo, ali ime papira i sudbina prezimena predaka u l ndeksu osnov tačnon suprotstavljanosti.

♥ Muška sujeta i „(ne)shvatam te ljubavi vojvode“

Ten dire slede savreme ostavke - mnogobrojne žene u raspravama ističu da za deo muškaraca prezime predstavlja gotovo svetinju. “On ne shvata da zena ne prestaje j da pripada svojima jer je porodica mater po božjoj majci krv, ne papir”, jedan je od autentičnih glasova. Nepopustljiva želja da mlada promeni sopstveni natpis često iz dominanta pun ‘jednosti kući’ par ekspres veridbek na - sa porodične atmosfere - zvuči gotovo ultimativno.

“Dotakli smo se teme da li j ja uzimam njegovo, < ili dodajem. On tra žam samo , po mušku - ja i ponosan što je tako. Zatim ljut ka da & i su moji raz od kore la”

Bez obzira na save sav jede m, veca -

♞ Dodati,  promeniti, jednostavno biti:sva lica naših izbora